Kako nauka objašnjava pojavu kanibalizma u pčelinjaku: Zbog čega neke matice ubijaju vlastito leglo?

Ovaj ritual, iako grozan po ljudskim standardima, čini pčelinju zajednicu daleko produktivnijom. I dok radilice nemaju sposobnost parenja, ženski primjerci mogu polagati neoplođena jaja iz kojih će se razviti mužjaci, ukoliko im se pruži prilika. Isto se odnosi i na ose ili mrave, ali mnogi od njih ne prežive. Cilj ovog kanibalističkog ponašanja je da se smanji broj genetskih konkurenata

Britanski biolog Wiliam Hamilton je 1964. godine iznio svoju „hipotezu povezanosti“, koja je postavila temelje za teoriju o srodiničkoj selekciji pčela i drugih kukaca poput bumbara, osa ili mrava. Na Hamiltona je presudno uticao članak genetičara Džona Holdejna u kojem se ovaj šalio da bi život dao za dva brata i osam rođaka. Pozadina ove šale je čista genetska istina: braća nose kopije roditeljskih gena.

Tako da ako jedan brat sebe žrtvuje da bi spasio živote svoje braće, bio bi izgubljen samo jedan par gena a dva para bi bila spašena, što je sa tačke gledišta gena, bolje nego da budu izgubljena sva tri para. A kada su u pitanju životi rođaka, više života mora biti spašeno jer je njihov genetski materijal sve različitiji što su srodnički udaljeniji.

 Žrtvovanje za viši cilj

Iznenada, ideja o nasljednom genu za altruističko ponašanje pčela i nije bila tako paradoksalna. Izgledalo je logično da smrt jedinke ili individue može da bude biološki opravdana ako se time spašava više života. Hamilton nije tražio dokaze u kopanju po pojedinim primjerima u životinjskom carstvu, već je počeo da se bavi idejom da ga prikaže kroz matematiku.

Hamilton je pokazao da altruizam može biti genetski objašnjen preko “bratske ili rođačke” selekcije u kojoj jedinka žrtvuje sebe radi višeg cilja: očuvanja većeg broja kopija rođačkih gena. Kanbalizam se kod pčela može pojaviti i kada je pčelarska sezona izrazito loša, i tada izgladnjele pčele napadaju jedne druge uslijed nedostatka hrane i proteina. Ipak, izgleda da se ovakvo ponašanje ne dešava spontano i za cilj ima očuvanje najpoželjnijih gena.

Međutim, Hamiltonovu hipotezu povezanosti u pitanje u doveli švicarski naučnici sa Lausane univerziteta 2004. godine. Uporedili su ponašanje pedeset vrsta insekata, uključujući i pčele, i nisu našli dokaz da višestruko parenja matice ima veze sa rađanjem većeg broja muških potomaka.

Novo istraživanje koje je nedavno objavljeno u brojnim naučnim časopisima, ipak snažno podržavaju Hamiltonovu originalnu teoriju. Tom Wenseleers i Francis Ratnieks sa univerziteta u Šefildu upoređivali su devedeset vrsta insekata i otkrili su da su muški potomci i do stotinu puta manje odgajani u slučajevima kada se matica parila sa više mužjaka.

 Genetska konkurencija

Pčele su jedne od najvrijednijih bića na svijetu, ali njihovo ponašanje prema rođacima može biti izuzetno okrutno. Matice bumbara često će pojesti vlastito leglo, dok će se radilice pčela ponekad  „počastiti“ jajima svoje braće i sestara.

“Matica jede radilička jaja jer je više povezana sa vlastitim potomcima. U slučaju medonosnih pčela, radilice će pojesti larve drugih radilica jer su kao zajednica više povezane sa potomcima matice – kazao je entomolog Tom Wenseleers sa Leuven univerziteta u Belgiji.

Radilice imaju naviku da jedu larve svojih rođaka kao i da „nadziru“ kada se njihova majka-matica pari sa više mužjaka. Većina radilica su polu-sestre, i više su povezane sa svojom braćom (sinovi matice) nego sa sinovima drugih radilica. Iz tih razloga, polu-sestre bez milosti proždiru svoje nećake.

“Čini se da će mnogi biološki i entomološki udžbenici morati biti prepravljeni. Teorija o selekciji potomstva je veoma bitna kada se proučava društveno ponašanje insekata. Društveni insekti poput pčela koji imaju veliku srodničku varijaciju, bili su ključni akteri prilikom razvoja ove teorije koja je revolucionirala naše razumijevanje insektnih društava – rekli su stručnjaci sa Leuven univerziteta. (D.K./bhpcelar.com)